Velika antologija za sve ljubitelje poezije i knjizevnosti uopste, sa najlepsim odlomciima.
Written by 1 Person
Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.
Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.
Mi besmo nemi; ali mi se čini
To več
...
Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala
...
S koliko god nežnosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produžena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno.
Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trsčani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti
...
Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta
unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuje
...
Niko na putu, nishta, nishta do kupina,
Kupina s obje strane, premda uglavnom na desnoj,
Aleja kupina, shto spushta se u zavojima, i more shto se
Talasa na njenu kraju. Kupine
Krupne ko jagodice palca, i nijeme kao ochi
Od ebanovine u zzivici, nabrekle od
Modro-crvenih sokova. Po mojim ih prstima
...
Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuje&scaro
...
Ti govoriš o tvojim godinama, o tvojoj kosi od
bijele svile.
Pogledaj svoje ruke latice oleandra, lûk tvoga
vrata je sama ljupkost.
Volim pepeo na tvojim trepavicama, i tvoje oči od
zagasita zlata i tvoje oči
Sunce na rosi od zelena zlata na jutarnjoj travi
Tvoje oči u n
...
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne
...
Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.
U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavaju
...
More Stories
