Love Song III
Kad podjarivanje reči radi malo boja Više tvoj udeo ne bude Kada rumen oskoruše niti devojački struk Ne budu u te budili žal za mladost Kada novo jedno lice načeto odsutnošću Više ne bude potresalo ono što si za čvrsto držao A zaborav zaboravu bude zb

Onda vreme
Zima je. U jednoj maloj sobi muškarac i žena Satima vode ljubav. Tako iscrpljeni, Dok cede svoja tela, Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se. „Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“, Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklon

Pomračenje sunca, na brdu –
Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-o

Pa...
Pa da... znam ja tu ženu... Ona ni iz čega napravi tortu Ona je Ona Takva Savršena, ili prepuna mana to meni nije važna strana Volim sve na Njoj I sve što je Njeno Sve što kaže ili napiše Moja Duša od toga diše Ona I sve je to drugima smešno Meni sve što je Ona čudesno Zašto Znam, To je Ljubav Jedina...

Suza na pucini...
1. Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu Ta kurva, to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama Orao koji propada niz provaliju u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Du