Daleko u nama
Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li met

Ti govoris...
Ti govoriš o tvojim godinama, o tvojoj kosi od bijele svile. Pogledaj svoje ruke latice oleandra, lûk tvoga vrata je sama ljupkost. Volim pepeo na tvojim trepavicama, i tvoje oči od zagasita zlata i tvoje oči Sunce na rosi od zelena zlata na jutarnjoj travi Tvoje oč

Jutra sa Leutara
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hilj

Pesma danu koji odlazi
Kako mi je teško da te pustim da odeš, dane! Odlaziš pun mene a kad se vraćaš, ne poznaješ me. Kako mi je teško ostaviti na tvojim grudima moguća ostvarenja nemogućih minuta. U predvečerje Persej ti kuje okove. Ti bežiš na breg ranjavajući noge. Ne mogu te privući više ni

Nasha zemlja
Trebalo bi da imamo zemlju k'o grumen Veličanstvenog sunca I zemlju mirisne vode, Gde je sumrak tanani, šareni veo, Zlatan i rumen, A ne ovu zemlju gde je život leden I sveo. Trebalo bi da imamo zemlju drveća Čije su krošnje kao visoke grive, Čije su grane krive